Hajde, gledaj me dok izumirem. Dok ti se lagano gubim pred
očima. Ne dam ti da skloniš pogled i da se skloniš od mene, hoću da gledaš kako
nestajem kao što si ti meni svaki dan nestajala, hoću da gledaš kako me nema.
Oseti napetost u glavi, nek ti se stegne grlo, nek ti obrazi budu vreli. Drži
vilicu u grču, ne daj joj da zadrhti dok me gledaš kako prestajem. Želim da
te smrvi nemoć kao što je mene mrvila svaki put kad si sa njima odlazila. Hoću
da shvatiš koliko je taj smak u glavi prelep jer se radi o tebi, o meni.
Ležim, oko mene leže. Oko mene žmure, gledam ih. Oni svi su tvoje marionete. Glasom im pomeraš telo, glasom im pomeraš um. Vodiš ih na mesta samo tebi znana. Ostavljaš ih tamo. Vraćaš se njemu. Mene ne vidiš, ja gledam. Žao mi je što ne znam da crtam ili slikam. Palo mi je danas na pamet da ponesem papir i olovku sledeći put kad se budemo videli. Da te nacrtam, da te zapišem i zapamtim. Nemam hrabrosti za to. Nemam hrabrosti da te skiciram a nemam ni dara. Nemam hrabrosti da te udahnem iako si mi već dugo u svakoj pori, u svakom delu tela koji mi je poznat. Ispred tebe bih da stavim jedno ogledalo dok jesi, da te gledam dok se gledaš. Da uživam dok uživaš. Da te vidim i u ogledalu, baš onako kako i sama vidiš sebe, da vas gledam obe.
Sediš, turski sed, je li? Kolena do zemlje, ruke u krilu. Svetlo ti pada sa leve strane, izgledaš kao da su te prisilno sa neba spustili, nesmotreno među nas smrtnike, željne netaknutog. Toliko je pesama o tebi ispevano, u toliko si knjiga prepričana, ni ne znaš. Gledaš u daljinu. Kvasiš usne, stavljaš lutajući pramen sa čela iza uva i počinješ. Tada se nebo razvedri i sunce jako zasija. Otvore se putevi za tvoje nevoljene putnike. Te, što žmure, što su spremni da ih odvedeš. Ja gledam. Ne idem nikuda. Prelepa si. Tužna. Glava mi je po strance. Lepo je. Uskoro ću nestati. Znaš, ne znaš me. Samo sam stranac koji te viđa povremeno. Vidim te, ne vidiš me. Sam sa tobom igram žmurke. Ponekad se bojim tvojih očiju. Da me ne otkriju. Da onako radoznale ne zađu u kutak gde sam se vešto sakrio od tvojih probadajućih pogleda. Bojim ih se. Plašim se da ne odu, da se ne razliju i ne preliju. Inače su blistave i vedre. Danas su modre, danas ih se bojim. Danas ne smeju da prave ni najmanje talase jer će poplava potopiti sve ove što su došli da ih odvedeš. A ja gledam, mene neće. Gledaš svakog pojedinačno, izivjenih obrva i nekog tužnog pogleda. Volim taj pogled. Mislim, i nije neki. Ali je tvoj. Izgleda kao da brineš. Volim te zabrinutu, volim te svakakvu. Tvoje more je savršenog krupnog oblika: sasvim pravog polukruga od gore i blago povijene ivice na dole, dole. Trepni i poslaćeš nam cunami. Modar, neprolazan i smrtonosan. Na ovom svetlu si nestvarna. Kada te odavde posmatram, vidim samo jedno more i jednu ružu. Crvenu kao krv koja se ističe na belini tvoje puti.. Nemoguće je opisati kontrast ovog cveta zastrašujuše lepote i tvojih mekih crta lica, oivičenog mojim dahom. On se nekada skuplja u pupoljak, nekad se potpuno rascveta. Volim kada pričaš, latice se lagano bude, izvijaju i traže kišu. Onda pokvasiš usne ponovo, one postaju još crvenije. Traže bilo kakvu interakciju sa vodom. Taže kap sa mora, od ljubavi na severu. Čini mi se da će sever danas odgovoriti. Čini mi se da duva neki vetar koji bi mogao promeniti tok, koji bi mogao pomalo izliti more, zaliti ružu. Dok ih vodiš ukrštaš ruke, prsti su ti ispleteni. Na momente vidim kako pocrvene od stiska. Ne stiskaj te ruke, obožavam ih. Nemoj biti nervozna. Došli su, odvešćeš ih kao što si odvodila i ostavljala i ostale do sada. Pogled ti je pometen. Šta to ima tamo gore? Ne grizi usne. Desna ruka u levoj, leva ruka u desnoj, palac desne u levoj, ukršteni prsti, pa opet desna u levoj. Nemoj, divna si. Ne boj se, to sam samo ja, odlazim.
Evo ga i taj trenutak. Konačno me primećuješ. Podižeš obrve na tren, usne su ti blago otvorene, ruke opuštene i pogledom pitaš-Zar te nisam odvela? Odmahnem glavom. Još pitanja- Zašto te nisam odvela? Sklopim oči, pogledam te dublje. Osmeh sa tvoje strane. Osmeh i sa moje. Nastvljaš da prebiraš po mislima ostalih, ležećih marioneta, zaborvljajući me na minut. Sledeći put kad pogledaš u mene, ostaješ prikovana. Gledam te, vidim te. Isprva jasno a potom slika postaje mutna. Da se nije tvoje more i po mom prolilo? U strahu ustaješ, ispružaš ruku ka meni, sa usana ti čitam „ne!“. Odlazim draga, više te ne vidim. Pretvaraš se u baru, u maglu, u oblak sa tri mrlje: dve modro plave i jednom crvenom. Puštam da me gledaš dok izumirem. Puštam da shvatiš ko sam. Puštam da shvatiš ko si ti, u mom malom svetu, u mojoj mašti. Puštam da shvatiš da se sastojiš od tri mrlje i savršenih prstiju. Puštam da ti postane jasno da svi oni koje si odvodila i ostavljala odvedene i nisu toliko bitni. Puštam da shvatiš da sam ti najveći gubitak. Da nisam ni jednom pred tobom poklekao kao oni odvedeni. Da shvatiš da sam jedini pred tobom poklekao. Puštam da me ne razumeš, da ti ostanem nejasan i nedovršen, kao što si i ti meni zauvek ostala mistična. Puštam da ti usne drhte, da su ti obrazi mokri. Puštam da ne smeš da pustiš glas jer ga više od tuge nemaš. Puštam te da ne možeš sa mene da skloniš pogled a da ne možeš ni da me dodirneš. Puštam vetar da ti iscuri more, da spusti brane. Da na kratko donja ružina latica zatreperi, da progutaš to što ti se stelgo u grlu i da padnu kiše. Modro će opet postati nebo plavo. Puštam da shvatiš da moja ljubav nikad neće prestati, baš kao što tvoja nikad nije ni počela.
Ležim, oko mene leže. Oko mene žmure, gledam ih. Oni svi su tvoje marionete. Glasom im pomeraš telo, glasom im pomeraš um. Vodiš ih na mesta samo tebi znana. Ostavljaš ih tamo. Vraćaš se njemu. Mene ne vidiš, ja gledam. Žao mi je što ne znam da crtam ili slikam. Palo mi je danas na pamet da ponesem papir i olovku sledeći put kad se budemo videli. Da te nacrtam, da te zapišem i zapamtim. Nemam hrabrosti za to. Nemam hrabrosti da te skiciram a nemam ni dara. Nemam hrabrosti da te udahnem iako si mi već dugo u svakoj pori, u svakom delu tela koji mi je poznat. Ispred tebe bih da stavim jedno ogledalo dok jesi, da te gledam dok se gledaš. Da uživam dok uživaš. Da te vidim i u ogledalu, baš onako kako i sama vidiš sebe, da vas gledam obe.
Sediš, turski sed, je li? Kolena do zemlje, ruke u krilu. Svetlo ti pada sa leve strane, izgledaš kao da su te prisilno sa neba spustili, nesmotreno među nas smrtnike, željne netaknutog. Toliko je pesama o tebi ispevano, u toliko si knjiga prepričana, ni ne znaš. Gledaš u daljinu. Kvasiš usne, stavljaš lutajući pramen sa čela iza uva i počinješ. Tada se nebo razvedri i sunce jako zasija. Otvore se putevi za tvoje nevoljene putnike. Te, što žmure, što su spremni da ih odvedeš. Ja gledam. Ne idem nikuda. Prelepa si. Tužna. Glava mi je po strance. Lepo je. Uskoro ću nestati. Znaš, ne znaš me. Samo sam stranac koji te viđa povremeno. Vidim te, ne vidiš me. Sam sa tobom igram žmurke. Ponekad se bojim tvojih očiju. Da me ne otkriju. Da onako radoznale ne zađu u kutak gde sam se vešto sakrio od tvojih probadajućih pogleda. Bojim ih se. Plašim se da ne odu, da se ne razliju i ne preliju. Inače su blistave i vedre. Danas su modre, danas ih se bojim. Danas ne smeju da prave ni najmanje talase jer će poplava potopiti sve ove što su došli da ih odvedeš. A ja gledam, mene neće. Gledaš svakog pojedinačno, izivjenih obrva i nekog tužnog pogleda. Volim taj pogled. Mislim, i nije neki. Ali je tvoj. Izgleda kao da brineš. Volim te zabrinutu, volim te svakakvu. Tvoje more je savršenog krupnog oblika: sasvim pravog polukruga od gore i blago povijene ivice na dole, dole. Trepni i poslaćeš nam cunami. Modar, neprolazan i smrtonosan. Na ovom svetlu si nestvarna. Kada te odavde posmatram, vidim samo jedno more i jednu ružu. Crvenu kao krv koja se ističe na belini tvoje puti.. Nemoguće je opisati kontrast ovog cveta zastrašujuše lepote i tvojih mekih crta lica, oivičenog mojim dahom. On se nekada skuplja u pupoljak, nekad se potpuno rascveta. Volim kada pričaš, latice se lagano bude, izvijaju i traže kišu. Onda pokvasiš usne ponovo, one postaju još crvenije. Traže bilo kakvu interakciju sa vodom. Taže kap sa mora, od ljubavi na severu. Čini mi se da će sever danas odgovoriti. Čini mi se da duva neki vetar koji bi mogao promeniti tok, koji bi mogao pomalo izliti more, zaliti ružu. Dok ih vodiš ukrštaš ruke, prsti su ti ispleteni. Na momente vidim kako pocrvene od stiska. Ne stiskaj te ruke, obožavam ih. Nemoj biti nervozna. Došli su, odvešćeš ih kao što si odvodila i ostavljala i ostale do sada. Pogled ti je pometen. Šta to ima tamo gore? Ne grizi usne. Desna ruka u levoj, leva ruka u desnoj, palac desne u levoj, ukršteni prsti, pa opet desna u levoj. Nemoj, divna si. Ne boj se, to sam samo ja, odlazim.
Evo ga i taj trenutak. Konačno me primećuješ. Podižeš obrve na tren, usne su ti blago otvorene, ruke opuštene i pogledom pitaš-Zar te nisam odvela? Odmahnem glavom. Još pitanja- Zašto te nisam odvela? Sklopim oči, pogledam te dublje. Osmeh sa tvoje strane. Osmeh i sa moje. Nastvljaš da prebiraš po mislima ostalih, ležećih marioneta, zaborvljajući me na minut. Sledeći put kad pogledaš u mene, ostaješ prikovana. Gledam te, vidim te. Isprva jasno a potom slika postaje mutna. Da se nije tvoje more i po mom prolilo? U strahu ustaješ, ispružaš ruku ka meni, sa usana ti čitam „ne!“. Odlazim draga, više te ne vidim. Pretvaraš se u baru, u maglu, u oblak sa tri mrlje: dve modro plave i jednom crvenom. Puštam da me gledaš dok izumirem. Puštam da shvatiš ko sam. Puštam da shvatiš ko si ti, u mom malom svetu, u mojoj mašti. Puštam da shvatiš da se sastojiš od tri mrlje i savršenih prstiju. Puštam da ti postane jasno da svi oni koje si odvodila i ostavljala odvedene i nisu toliko bitni. Puštam da shvatiš da sam ti najveći gubitak. Da nisam ni jednom pred tobom poklekao kao oni odvedeni. Da shvatiš da sam jedini pred tobom poklekao. Puštam da me ne razumeš, da ti ostanem nejasan i nedovršen, kao što si i ti meni zauvek ostala mistična. Puštam da ti usne drhte, da su ti obrazi mokri. Puštam da ne smeš da pustiš glas jer ga više od tuge nemaš. Puštam te da ne možeš sa mene da skloniš pogled a da ne možeš ni da me dodirneš. Puštam vetar da ti iscuri more, da spusti brane. Da na kratko donja ružina latica zatreperi, da progutaš to što ti se stelgo u grlu i da padnu kiše. Modro će opet postati nebo plavo. Puštam da shvatiš da moja ljubav nikad neće prestati, baš kao što tvoja nikad nije ni počela.
Нема коментара:
Постави коментар