Pismo broj jedan

Znam da ne spavaš.
Znam da ne spavaš zbog mene.
I nemoj se praviti da nisi tu, znam da si tu. Znam da si oduvek tu,čak i kad te nisam tražila. I znam da misliš na mene. Stalno. I proživljavaš sve što nam se desilo iznova i iznova. I užasno je i boli. Ali ne možeš da staneš. I ni ne treba da staneš. Jer nećeš me zaboraviti sve dok te potpuno ne izjede to što te je nateralo da se pretvoriš u biće koje si sada, kao što je izjelo ono što je bilo između nas. I mene moje izjeda, ne brini. Samo da znaš da smo na potpuno istoj stranici, da se ne pomeramo već se samo zakopavamo tu gde smo sada, u nemoći da priznamo sebi šta nas je uništilo. I možda sam glupa kad pomislim da nisam uradila sve što sam mogla, jer sam uradila sve što sam mogla. A eto, možda ipak nisam. I najviše od svih laži i prevara i obmana i svega najružnijeg što radiš ubedljivo je najgora vera u tuđe reči. Te iste laži koje prodaješ meni, kupuješ od njih. I znaš kakav je to začarani krug i znaš koliko je neistine u svemu i opet poveruješ. Posle svega, poveruješ njima. A meni ne. Ja sam stranac koji je sa tobom provodio vreme jer mi je bilo dosadno i jer nisam imala šta drugo da radim. Mene bi bilo sramota. Ja ovo sve mogu da preokrenem. I preokrenula sam u mojoj glavi jer odbijam da verujem da su ljudi zli. Da se zlo od svih mojih ljudi nastanilo baš u tebi. I ne verujem. Mislim da samo nesvesno grešiš i jednom kad uvidiš svoju grešku i kad pomisliš da je strašna biću tu da ti kažem da nije strašna i da sve može da bude kako je bilo i da sam tu. Kao što bih i ja volela da je neko tu za mene kada pomalo odlutam. Kao što ti lutaš. A dobro je što lutaš. Jer, ne možemo mi biti mi ako ne znamo ko smo sami za sebe. I zato te i puštam i dvogledom pratim koje staze sebi krčiš jer znam da u tvojim očima činiš pravu stvar. Eto. Nisam htela da kažem da te čekam ali čekam te. I ne spavam.
I znam da ni ti ne spavaš.
Jer želiš da mi se vratiš.

Slušaj...

Ne tako davno volela sam sve što mi sada smeta. Volela sam sve što radiš,sve što sada mrzim. Mislš da sam želela da se ovako osećam? Da se ovo desi? Istina je da ne znam šta se tačno dešava. Znam da želim da odem a znam i da to nije rešenje.Bojim se da je ovo sve samo ona “prva prava” i po prvi put ” zauvek” ljubav. A tako želim da je prva i poslednja. Tužna sam jer ne znam šta se dešava. Ne osećam se nikako. Nekad smo imali gestove pa reči pa su i samo reči bile dovoljne pa onda reči nisu bile dovoljne pa su skroz nestale i sad mi se čini i da mi polako nestajemo, toliko nepovratno.Eto steglo mi se grlo i šta sad? Došlo je do toga da ne gledamo ko je kriv, do mesta kada više nisi samo ti i nisam samo ja. Zajedno smo došli do ove tačke bez poštovanja i kompromisa. Kao da smo jedno pored drugog zavezanih očiju išli. I stojimo jedno naspram drugog na nekom usamljenom ćošku slepe ulice i kao gluvi vrištimo jedno na drugo zbog besmislica. I ne čujemo šta ovaj drugi kaže jer nam sopstvene reči odzvanjaju glavom,iste one koje ćemo za dva minuta zaboraviti. I prvo se desilo jednom, pa opet za pola godine pa opet za dva meseca i onda svake nedelje i onda stalno. I stalno i neprekidno. I ne mogu više. I toliko silno želim da se vratim na početak i gledam nas prvih godina jer je to apsolutno najblistaviji period u mom životu. Najsrećnija sam bila sa tobom, na početku. Kad su nam se okrznuli prsti, pa usne, pa sve..Kada mi je kucalo srce brže na pomisao da ću te videti, kada se govorilo “izvini” jer kasniš, kada smo se družili po 9 sati i obarali rekorde tog leta u vremenu provedenom zajedno jer nismo mogli da se razdvojimo a ne jer smo bežali od obaveza i popunjavali pauze i rupe u danu i glavama. Ako pričamo da bismo odgovorili a ne da bismo saslušali, pa pobogu, zašto onda radimo i sve druge stvari? Da zadovoljimo ego, ili šta? Želim da znaš odgovor na to. Ima li kraja ovome? Je l’ ga vidiš? I ako ga vidiš je l’ blizu ili daleko? Je l’ znaš da se ovo više ne zove loš period? Ovo se zove loši mi. I bojim se. Zar ti nije bitno što se bojim? Ne, ne da budem sama, nego da budem sama bez tebe. Jer se sećam koliko si mi značio i trebao. I koliko sam ja tebi bila više nego sada. Niko ne bi trebao da se menja ako ne želi. I jer mu je neko rekao da treba. Ali molim te, molim te, MOLIM TE nemoj više da bude ovako. Možda mi samo smeta što sam se izgubila. Ali kad se samo setim koliko sam uživala u tvojoj priči, smehu, svemu…koliko sam bila opčinjena tvojom pojavom..šta se desilo? Jesam li ja kriva? Reci mi ako jesam. Želim da jesam, jer je sebe najlakše promeniti.

Možeš li da veruješ da nas jednom neće biti?

"Naša sloboda počiva na tome što drugi ne poznaju naše živote."

I onda, ona rečenica-volela bih da je početak, volela bih da me ne poznaje. Jeste. Volela bih da me niko ne poznaje toliko dobro da može da zaključi šta mi je ili da ne mora ništa ni da pita ili da pričamo pogledima. Osetim se previše ranjivo i nestabilno kada se susretnem sa činjnicom da u stvari postoji neko ko zna sve o meni. Jer onda baš zbog toga ja nikada ne mogu da se izvučem iz neke svađe, da se objasnim i smirim situaciju jer su svi moji koraci već viđeni i sve moje reakcije već dobro utvrđene. I neću da ih promenim. Eto, neću. Jer su dobre i znam da su dobre i ko god kaže da nisu to je zato što ih ne vidi i ne zna da ih iskoristi. U stanju sam da preuzmem sve krivice ovog sveta i neka sam najveće zlo koje postoji samo da ne čujem svađu, da ne moram da izbegavam "kao da ćeš me ubiti" poglede i ostalo. Živim za mir, za dogovor i toleranciju. I šta ja onda, tako jedna mala beznačajna figurica ili toliko veliki odgovorni učesnik u svađi od čak dvoje, da uradim? Da li je gore kad i ja počnem da vičem pa mi se začepe uši a mozak negde ispari pa se ni ne čujem ni ne znam šta govorim ali je potrebno vikati i što si glasniji to si jači a tada ni ne prepoznajem svoj glas jer ja ni ne znam da se derem ni da vrištim ni ništa slično. Ili možda kao i do sada da samo pobegnem jer ne mogu da se nosim sa svim tim silnim argumentima i značajnim pogledima i ti si kriva i kako te nije sramota i šta priiiičaš uopšte i pogledaj šta si uradila i praviš haos. Jer ja bežim i ne krijem to. I samo će mi biti čudno kad jednog dana budemo živeli zajedno a ja pobegnem. I ne dođem ni uveče ni ujutru ni uveče nego tek ujutru. Ili se zaključam u svoju sobu. Jer nju doživljavam kao utočište zato što sam je izgradila gradeći sebe i jer je ona ja. Moja je i možda je nisam želela BAŠ takvu ali takva je jer sam takva ja. I tamo idem i tamo ostajem kada nigde drugde nije sigurno jer se u njoj nikada ne izmiče tlo pod nogama. A to tlo mi se ne izmiče samo još u mojoj kući za spas gde sam nekad boravila svakodnevno i po više puta na dan. Osetim se bespomoćno i providno kao da te reči koje toliko odjekuju celom prostorijom mogu da me odgurnu i odnesu kao neki baš jak vetar koji ne može da se kontroliše. Kao da gledam kako te zauvek bespovratno malo po malo gubim svaki put kad se vetar ni od kuda pojavi da nas odnese. I baš baš svaki put ne mogu da te vidim neko vreme posle toga kao da moram taj vetar iz kostiju da isteram. I baš baš svaki put poželim da sam u tom trenutku u najlepšem periodu i najlepšem stanju na svetu i da mogu samo da odem. Da nestanem na dugo i na daleko, sa tom jednom jedinom sitnicom koja mi je od tebe ostala i zahvaljujući kojoj bih mogla da preživim. I to je baš ona devojčica od prošle godine, sa tvojim bademastim očima. I nas dve bismo živele tako, bez stresa i vikanja,urlanja,vetra, krivde i pravde, zauvek, srećno i bespovratno.

Zaspi pre nego što ti se upetlja u san

Volim ga najviše na svetu. Nikad mu ne bih nešto na žao učinila. Samo ne želim da ga povredim. Da pomisli da nije dovoljan i dovoljno vredan da se skrasim i smirim. Znam kako bih se soećala da mi kaže ono što mu prećutkujem. Da se obrnemo uloge. Zato i prećutkujem. Jer je neoprostivo. Ja to nikada ne bih želela da saznam, želela bih da ostanem uljuljkana u svoju zaljubljenost i oblake i srca oko glave. Sada sam prestala da imam kome da kažem. Sramota me je da prevalim to preko usana uopšte a onda me je sramota od pogleda i misli. Ne želim da me osuđuje, želim samo da kažem. Je l' ima neko ko bi slušao? Pošto shvatim da mogu samo u jastuk da pričam i plačem i kajem se i molim jastuk da mi oprosti i u isto vreme molim sebe da samo prestanem, uključujem i tu pesmu na najtiše i slušam je iznova i iznova...i nikad te ne prežalim... I ne smem ni da se usudim da dva puta pomislim da li sam trebala da se "iživim". Šta to uopšte i znači? Ko mi daje za pravo da to i pomislim kad je sada sve savršeno. Osim mene. Koja ne zna da se obuzda. Počela sam da se plašim svega. Plašim se da će me neko otkriti. Šta ako se susretnu moje sa nečijim tuđim očima u trenutku kada o tome mislim? Hoće li mi sve sa lica pročitati i zgaditi se nad mojim mislima? Zato to sve moram da suzbijem. Ne želim taj luksuz. Ne želim da mislim o tome. Ne želim da mislim o tome ni kada popijem ni kad sam sama ni kad čujem tu pesmu i pomislim na Italiju i Cezara..ne želim da se ježim i uživam u prisećanju. Samo da naučim da se otrgnem od tih žmaraca i slika i reči koje mi odzvanjaju konstantno..Želim da ga vidim. Da me drži za ruku. Da se sakrijemo kao što smo se onda jednom sakrili. Da odemo do kraja keja. Vila, vila, vila. Možda mi je u glavi samo taj period kada mi je bilo lepo i kada mi nije bilo bitno šta ko misli i ko me je kako pogledao i ko nas je kako pogledao. Nismo ni postojali jer smo mi bili beg od svega što se dešavalo. Srećna sam kada on dođe jer otera sav mrak koji mi se šunja po glavi i zavlači po nekim ćoškovima. Taj mrak se skriva da bi se iskrao kada on ode. I da me muči dok sam sama da me tera da se preispitujem i preračunavam. Šta je sloboda? Slobodna ne znači povrediti nekoga kome ste poklonili srce i pola sebe jer onda povređujete i sebe. Mislim da se to zove sebičnost. Šta ste sve spremni da žrtvujete zarad malo flerta? Ruka oko struka i ostale gluposti... Sa nekim gradiš i stvaraš nebitno koliko dugo ili kratko, odričeš se i trudiš da bi posle u 2 sata sve izgubio i srušio. Ili samo jer se družiš sa virtuelnim osobama koje ti mašu iz tvoje glave par sekundi pred san. Glupava vila sve pokvari. I onda posle nagomilanih sati udaranja glave o zid javi se on, naš anđeo čuvar da mi kaže da zna šta mislim, da me je video i otkrio i da sve prašta i da sve razume. I da nema nikakve veze jer je normalno i jer je siguran u mene. A ja se samo raspadnem pred njim jer, pobogu,kako možeš da mi veruješ kad ja sebi ne verujem. A on samo kaže da sam ja vila i da su vile takve i da zna sa njima. "Ništa ti ne brini, izabrao sam da te izdržim. I vidi kako si lepa kad plačeš. Nemoj više." I ta bura prođe, smiri se i ja zaspim u njegovom zagrljaju sva razmazana i garava po obrazima i čekam sledeću...

Monsters inside

zamolio sam sebe jedan dan da se zatvorim jer nije fer da svaki put celog sebe izložim tvojim neispunjenim obećanjima i da se svaki put pitam zašto me boli srce a ne neki drugi deo tela zašto ne noga ili ruka i onda se setim da ti samo u srce gađaš jer srce nosi sto poena a ja sam svoje razvukao svuda po sebi pa ne možeš da promašiš osim ako nisi slepa od ljubavi kao ja a nisi i zato se samo skloni od mene više beži beži beži ne mogu da iznova slušam tvoje odrasle reči i taj način na koji ih prosipaš obraćaš mi se kao i svi ostali kao da sam običan kao da ne zaslužujem ništa kao da nisam ništa kao da sam tvoj podređeni kao da me plaćaš da te volim kao da me plaćaš da te slušam pa mogla bi da počneš pošto ja više ne ostajem i jeste završava se sve jer nisi u stanju da me zadržiš nisi u stanju ništa da uradiš jer si  neposobna i znaš samo da bodeš taj jebeni klavir i da valjaš se po jebenom parketu u sali za ples eto to znaš nemaš pojma kako se voli kako se usrećuje nemaš pojma jednom kad to uradiš tad ti se omakne pa ne možeš da ponoviš ne zaslužuješ moje reči ne zaslužuješ moje ništa misliš da si jedina na svetu pa mrš mrš mrš ne postojiš samo ti za mene imam i druge imam gomilu ljudi a sve što pokušavam sa tobom je već odavno izbrisano i ne postoji treba da se stidiš sebe i svojih postupaka svoje jebene odraslosti misliš da si neko i nešto a ne znaš najosnovnije ne znaš da govoriš ne znaš da gledaš i ne znaš da čuješ a mnogo si bitna mnogo mnogo mnogo uzvišena nadmoćna uživaš u svojoj veličini a kao stidiš je se sramoto jedna treba te zabraniti treba zabraniti da mi prilaziš da me gledaš treba zabraniti da postojim za tebe jer me svaki put samo polomiš samo stisneš i izmrviš u milione komadića jer ti nije ni stalo jer ne znaš da radiš za druge i vidiš samo sebe ali ni to nije loše jer jer jer onda se uvek izvučeš uvek nadješ izlaz a mene zaboraviš jer misliš da ću se suzama sam zalepiti misliš da mogu sam da skupim sve deliće misliš da sam tako sitan a možda uopšte nisam možda ima mnogo više delića nego što misliš  i evo opet se ježim jer još jednom tvoj odvratan licemerni bezobrazluk pobedjuje i apsolutno si nezainteresovana za sve apsolutno ti nije bitno bitno je da ćeš uraditi onako kako tebi odgovora i onda naći neki bedni bedni izgovor za te svoje ljigave postupke kao da sam ja neka idiot običan pa da znaš da jesam jer da nisam ne bih sad bio ovde ne bih se davio u sopstevnom moru ne bih pisao ovo ne bih te čekao ceo dan i ne bih uostalom očekivao ništa od tebe nikakvo razumevanje nikakvu reč ništa ništa ništa i bilo bi mi mnogo bolje jer nikad ne bih ni skinuo svoj oklop nikad ne bih morao da se suočim sa osećanjima a osećanja su sranje jedno ogromno koje te samo sjebe svaki put kad se sretnete kao kad sretneš starog prijatelja koji te se ne seća i kog više ne možeš da prepoznaš ali on i dalje zna da te povredi da ti zabije nož u ledja ne ledja nego srce i onda tako sve i kad bi se spustila na zemlju možda bi me videla jer sam ja previše nizak da bi me videla od gore tako dok se šepuriš po jebenim oblacima sa svojim jebenim neviđenim egom kao da si neka boginja nešto ne znam i onda i tako ja se opet naježim jer eto počinjem da te mrzim zbog svih stvari koje radiš namerno i nadmeno pod izgovorom da je to dobro za mene da moram da ojačam da se osamostalim i odrastem e pa pogodi šta ne želim da ojačam jer su danas svi kao nešto jaki i isti i sve mogu sami a ja ne želim da mogu sam ja želim da mi neko pomaže da neko bude tu za mene i da me ne tera da se raspadnem svaki dan nego na neki drugi način pokazuje da je tu i na kraju samo imam da te pitam kako uspevaš da živiš sa sobom ako znaš da zbog tvoje oholosti i bezobzirnosti plačem svaki dan?