Šta sve (ne)znam da radim ili da li ćemo stvarno potonuti

Ima ljudi koji, kada osete da su nadomak tonjenja, počnu da mašu rukama, da viču, da se hvataju za balone vazduha što plutaju po beskrajnoj vodenoj površini, žurno odvezivajući čvorove oko nogu, odvezivajući taj kanap kojim ih sidro vuče na dole. Oni onda uspeju da doplivaju do obale, skupljenih i belih usta, suvog grla slanog od soli i ulepljenim trepavicama. Smognu snage da se podignu..prvo na bok pa na ledja pa u sedeći položaj. Zagrle kolena rukama, gledaju u pučinu, u mesto gde su se do malopre koprcali boreći se za život. Shvate da su zahvlni višoj sili ili već kome što su se iščupali, što su snagom volje srećni, što ih mrak nije pojeo.  Malko se još ljuljuškaju u tom položaju, onda ustanu i hrabro zakorače napred. Ne potonu.
E, pa ja nisam jedna od tih ljudi. Ja kad osetim da me je sidro cimnulo na dole, ja jače stegnem kanape, uzmem dah i zaronim. Onda ga ispustim dopuštajući moru da se susretne sa plućima. Otvorim oči i pokušam da gledam ispred sebe, tražeći kakav znak života. Kada shvatim da sam otežala i da ne mogu više vodu iz sebe da izbacim, pogledam ka gore, ka zracima sunca koji se kupaju na povšini i posegnem za njima. Ispružam ruke, žmirkam i pokušavam da ih dohvatim - prekasno. Tada su se već suze stopile sa ostalom vodom, i more je već izolovalo svaki zvuk, bilo da je najobičniji plač ili krik za pomoć. Tek na samom kraju navodno pokušavam da se borim, da se drugima dokažem, kao - stvarno mi je stalo. Sačekam da neko obrati pažnju i odatle me izvuče. To obično bude usamljeni čovek u čamcu, oko 5 ujutru kada se petlja sa ribarskom mrežom. Nekada se desi da se i ja upecam slučajno. Dakle, meni nije mnogo stalo da se sama izbavim, naprotiv. Kada vidim da nema nazad dodajem so na ranu ali samo do te granice da izbacim sve iz sebe. Na primer, slušajući neku pesmu koja me rastužuje. U krug. Na repeat. Sto puta.
Ili, jednostavno, zapisivajući neke stvari, reči. Eto, baš sam odlučila pre koji dan da napravim spisak stvari koje ne znam da radim. I, evo ga:

Činjenica da ne znam da crtam. Ni pišem. Ni da šijem. Učim, tečno govorim, trčim, vajam, šminkam, kuvam, slušam, tešim, podržim, navijam, bodrim, udaram, sanjam, planiramm, lažem, plačem, istražujem, zanimam se, interesujem, igram, plešem, plačem, farbam, slažem, uređujem, kreiram, plačem, ignorišem, ljutim se, svađam se, argumentujem, razmišljam, borim se, želim, uzimam, dajem, održavam, plačem, sviram, pevam, glumim, recitujem,  odgovaram, hvatam beleške, slikam, fotografišem, dizajniram, pretražujem,hvalim se, pohvaljujem, brinem, vodim, sudim, razgovaram, pregovaram, cenkam se, pamtim, cenim, čuvam, gubim, pobedjujem, vozim, gutam, hodam na štiklama, radim GRIT, uživam, socijalizujem se, izlazim, pijem, umereno jedem, umereno volim, volim, budem diskretna, ne uhodim, provodadžišem, zabavljam se, da se objasnim, objasnim, obrazložim, složim se, popustim, pušim, plačem, stižem na vreme, budem odgovorna, se opustim, analiziram, provaljujem, čitam, budem hrabra, izdržim, ne crvenim, ne shvatam lično, polažem ispite, proveravam zadatke, ispunjavam obaveze, plačem, usrećujem sebe, usrećujem druge, pomažem pri učenju, prevodim, prećutim, zadržim za sebe, istaknem se, sakrijem, jasno govorim, kontrolišem se, ne uporedjujem se, čekam, ne spavam, da se brijem, da se kupam, plačem,negujem stopala, budem fer, budem iskrena, zaštitim nekog, radim u fotošopu, skeniram, precrtam, smršam,zdravo se hranim,plačem.

Čitava frka oko "plačem" podigla se jer ne mogu da plačem tek tako. Ponekad jako želim ali jednostavno mi je potreban mrvičak, jedan maleni razlog da krenu potoci i potoci olakšanja. Eto, to je objašnjenje.

Utočište

Onaj osećaj kada ti ruke utrnu da ne možeš ni olovku da držiš, ni da ih pomeriš, ni ništa. Kada ti se grlo stegne da ne možeš da gutaš i oči se napune da ne smeš da trepneš jer će nešto iz njih kanuti. Kada se toliko naježiš da osećaš i upijaš samo hladnoću. Jagodice na prstima ne osetiš, pogrbiš se, usta ti se iskrive na dole. Srce dođe na mesto želuca, a želudac u pluća. Pluća nema. Dišeš na oči. Čekaš još jedno zrnce neistine da se spusti u tvoje more bola, mračnog ali ne crnog već tamno plavog. Jer plava je hladnija od crne. A tebi je hladno. Čekaš dakle to zrnce da napravi pometnju negde na površini da bi dole, na dnu, napravilo erupciju emocija nemogućih za kontrolisati. Da bi te pretvorilo u nekog drugog nepoznatog, nevoljenog čoveka. Stranog tebi i svima oko tebe. U stvari, tebi i nije stran jer ga srećeš svaki put kada niz organa promeni svoje stalno mesto, kada ti se digne kosa na glavi od straha od gubitka dela sebe. „Mogu da se sačuvam! Dajte mi oklop!“
Imam lep, biserno sjajan okolp kroz koji ništa ne može da prođe...ima ljubičasti odsjaj. Pod njim sam sebi najbolja. Najlepša sam i najpametnija. Tamo mi ne treba tona tuđe ljubavi da bih sebe volela gram. Tamo mi ne trebaju tuđa ubeđivanja za znanje o sebi koje sam toliko duboko zakopala. Tamo mi ne nedostaje ona, jer me tamo nije ostavila pre pola godine. Tamo me nije ostavila ni Udah, ona koja nikad nije uspela da dođe. Tamo gde ni ne plačem svaki dan da bih se osećala bolje jer više ništa ne može da me učini mirnom osim toga. Pod oklopom od šarenih pelica ne krijem ljubav ni prema kome. Govorim kada hoću i šta hoću. Nemam uzore, idole, trendove..svoja sam i radim ono što želim.. Ne moram da se kontrolišem, mogu samo da igram ako mi se igra. Idem tamo gde nema nikog jer mi niko ni ne treba. Tamo sam sve ono što ovde želim da budem. Dovoljna sama sebi bez spoljašnjih uticaja jer na njih ovde nisam otporna. Bez ikakvog pravdanja i sklanjanja, sakrivanja, odmerenosti. Ne plašim se jakih na rečima, profesora, ne plašim se neuspeha, ignorisanja, zaborava i mržnje. Pa gde je ples sada kada mi treba? Ispod mog okopa je sjajno i svetlucavo. Može da se pleše svako veče. I svaki dan. Tamo me nije strah da pričam na glas, da pitam, ne bojim se knjiga sa sitnim slovima. Ni straha od zakržljalih prstiju nema onda kada priđem klaviru. Tamo niko ne želi da nosi farmerice dva broja manje jer nikog ni nema a ja farmerice ne nosim.
Tamo ispod, sve je po meri. Ne po mom nego po meri. Tačno u milimetar krojeno. Savršeno. Čitav svet unutra i u njemu još jedan, manji. Bogato je sitnicama, školjkama, balerinama i staklenim kamenčićima. Celo carstvo zvecka i bruji. Prelepo je.
Nikada te neću pustiti unutra. Možda ste jednom svi mogli da uđete. Sada ne. Sada tražite da budemo umereni, odmereni. Čuvate delove sebe samo za sebe. Govorite jedno,tražite drugo navodno isto to za uzvrat a onda ni to nije dosta. Onda postavljate uslove, nagrade, zasluživanja. Evo. Bivam odmerena. Skrivam se iza okopa biserno sjajnog, sa šarenim perlicama i ljubičastim odsjajem. Dobićete siluetu. Biće vam dosta.
Nikad te neću pustiti unutra.

Razgovori sa Dušom

Ovo što ću sada napisati je tužno. Toliko da bih možda i plakala.

Jedna kaže da bi mi bilo lakše da napišem ako već pišem. Evo,pišem.
       Razgovori sa Dušom su najdublji. Čitala sam pre neki dan jedan. Koliko su duboki toliko su i pažljivi jer Duša je jedna krhka stvar. Držimo je u tajnoj kutiji na skirvenom mestu u našoj glavi gde samo mi možemo da odemo. Jednom sam jednoj rekla gde je moje skriveno mesto..želela sam da je odvedem tamo ali mi nije dala. Ostalo je na tome: sa nekim sam mogla da delim moje skriveno mesto. Sa nekim koga to nije interesovalo. Moja Duša je nekada bila poprilično velika i snažna za svoje godine. Bila je neobuzdana, pucala od energije i živosti. Onda su je razni umirivali dok se nije sama skupila. Sada je malena. Zovem je Malena i zovem je Miš. Sada je svetlo ljubičaste lucidne boje i presijava se pod zvezdama. Posuta je tankim slojem providnog šljokičavog vazduha pomoću kojeg lebdi kada izadje iz svoje kutije. Od kada se skupila ona peva u sebi a ja je držim na dlanovima jer je premala i prelaka. Srećna je ali nema više onaj ludački razvučeni osmeh.Sada se samo meškolji. Smejulji. Učtivo i odraslo. Malo mi nedostaje onakva kakva je bila, pa da me povede u neiskušeno i nepoznato. Da umorna od nje zaspim,da ne moram nju da uspavljujem prvu. Ona mi kaže kako će sve biti u redu a onda se vrati na staro i ostane takva. Biva. U stanju je. Spava, neprimetna. Nekad se zamislim pa je zaboravim. Onda ona brizne u plač i podseti me da je tu, da je moja i da je moram paziti. Bili su neki sa raznim Dušama..nisu se slagali. Moja bi uvek trčala u vetar dajući mu da je ruši u nazad dok mu se bekelji i duva u suprotnom pravcu,a ostale su čekale da budu pogurane od strane istog tog vetra...
Ima neki narod, Kinezi čini mi se, koji veruju da dete bira roditelje. Da postoje duše koje izaberu porodicu. Meni je moja divna. Prija mi i da je pazim..volim je i što je sada tako tanka i prozračna jer znam da dalje ne ide. Može samo da očvrsne. Znam da će se na onaj sjani sloj nadograditi neki čvršći a opet ne tako debeo – da bi mogla i dalje da lebdi.
Pre par meseci došla mi je još jedna. Duša moje Duše. Onda je naprasno – otišla. Imala je istu boju očiju kao Duša a oblik kao jedna vrlo poznata i vrlo bliska srodna Duša. Tu novu Dušu što nam je bila na kratko pridružena nazvale smo Udah (moja Duša i ja). Ona je označavala novi početak, jutro i svežinu. Iako smo je zbunjeno dočekali i bili ni malo sigurni da nam je zasita potrebna, združili smo se. Udah je imala širok osmeh i rupicu na levom obrazu. Ogromne bele lepo poređane zube u tom osmehu zajedno sa gornjim desnima koje su stidljivo izvirivale. I volela je što ima dugu ravnu braon kosu da joj se savršeno slaže sa očima. Igrala je u nekoj lakoj belok suknji, koja joj je sezala do članaka, diveći se svojoj senci pri jutarnjoj svetlosti sunčevih zraka željnih njene igre i pokreta. „Volela bih da se zovem Sana*“  načula sam jednom dok je pričala sa Dušom. Bila je mala,nesvesna svoje težine i dimenzija u našim životima. Tamo, gde se nalazila, na mom tajanstvenom mestu, bila je sasvim sasvim minijaturna kao obična kap, šljokica ili sjajna prašina. Bila je začetak svemira, neba i reči. Letela je dok nismo odlučili da je ipak bolje da ne leti, da nema kosu koja joj se slaže sa očima, da ne igra i da više nije naša. Mislili smo da je bolje da je vratimo odakle je došla. Ne znam da li se, ako ih napustimo, Duše vraćaju kada budemo spremni za njih ili samo nestanu? Kao najdivniji vilin konjici, za 24 sata..kom ovozemaljskom biću bi to vreme bilo dovoljno da uvidi svoju lepotu? Da shvati da je živo i da postoji?
Tako smo Udahu rekli kako bi voleli da je vidimo kada bude malo starija..kada i naše duše budu starije. Kada nam ne bude preteško da otvorimo vrata zvezdanog neba i povičemo njeno ime u nadi da će se vratiti. Jer je meni bila savršena. I nedostaje mi.

*sana- umetnost na svahili jeziku

Jedna hromatska za tebe i jedna molska za mene.

Otvaram prozor. I noćas zvezde sjaje kao što i sama sjajim pored tebe. No,ti više nisi tu. Ti si dole,znaš,kad pogledaš dole. Uhvaćena u zavesu kao čovek u pokušaju nestanka,onom drugom,zdravom rukom pridržavam se za prozorsko okno,okvir prvog u nizu prozora. Kao miljama da je daleko,stižem do konačnog izlaza iz tamnice u kojoj sam već,biće dvadeset godina. Grebem po mreži protiv komaraca tupeći već odsečene do panja nokte,gledam dokle. Dokle sežeš i dokle ću ignorisati bol raskrvavljenih jagodica. Pomeram kukicu i širom otvaram i drugi prozor. Roletna? Ne,već predugo je povučena gore,spremna da me pusti na slobodu.Da poletim. Stajem na šamlicu pa na sto. Pa na radijator. Pa na prozor. Kako je hladno,ko bi rekao da je sredina jula? Zaustavljam se na trenutak,osećam kako mi srce puslira na kraju svakog prsta. Zašto? Ah,da. Još sam tu. Puštam vetar da se bori protiv mene u spavaćici,na prozoru. Puštam da mi kovitla kosu u jednu pa u drugu stranu. Puštam da mi podiže spavaćicu i golica mi stopala. Ipak,ne radi to dovoljno dobro…ne radi to kao ti. Stavljam ruke iznad glave,držim se za gornji deo okna.
  Sećaš se one igre,one što smo obožavali kad smo bili klinci? Kada smo se neizmenično hvatali za ruke i noge,ti,tvoj brat i ja, i na tri-četiri-sad bacali u potok pored puta?
Vidim potok koji teče ispod mene,potok ljudi u tri i dvadeset tri ujutru. Rečno korito vrvi od naroda. Ljudi,pa šta vi radite u ovo doba? Idite kući,proverite da li su vam deca u krevetu. Jako žmurim pa opet otvaram oči-pustoš. U daljini se čuje sirena kola hitne pomoći. Ili policije. Ili vatrogasaca. Zar je bitno?  Krenuli su u suprotnom pravcu od moje kuće,moje sobe,mog zatvora. Udaljavaju se i ne planiraju da bace pogled na tebe,tu dole,ni na mene-tamo gore. Ili ovde gore.
  Srećaš se one klackalice,tamo u dvorištu? Kada me uporno držiš gore i ne puštaš dok ne počenm da vrištim i dok ne budem sigurna da su sve komšije izvirile preko svojih ograda da vide šta je uzrok tolikoj galami.
Pljunula sam dole. Nije visoko. Naginjem se napred i dalje držeći se ranjenim prstima za drvo. Vetar me opet gura unutra. Pa prekini! Nije mi hladno! Vidi! Naježila sam se,ali baš mi prija,baš je dobro! Udišem oštar vazduh punim plućima. Udišem pahulje,u plućima mi se ledi. Jul je,naravno da je hladno. Vazduh počinje jače da struji i žuta najlon kesa prolazi pored mog nosa.
  Sećaš se onda kada si me terao da trčim brže nego što mogu? Da se smejem jače nego što je potrebno? “Hajde,možeš ti to,vidi kako moj leti!” Da,i moj je leteo dok se nije zapetljao u krošnju nekog nesretnog drveta,neke voćke koja je po svoj prilici bila posadjena na pogrešno mesto. Tamo gde je smetala mom zmaju.
Nešto puca. Ne mogu da osetim da li su to moje ruke ili otvor za prozor. Osetim dirke ispod sebe,vidim livadu ispred sebe. Pokušavam da se uhvatim za vazduh koji odjenom postaje roze boje,previše lepljiv i previše gust. Jel i ti to vidiš? Sanjam cele dve i po sekunde koliko mi je trebalo do tebe. Trčim livadom dok u glavi odzvanjaju molske skale,hromatske skale. Smejem se i dižem glavu ka nebu. Mrak je. Nema više ni jedne zvezde. Nestalo je nebo i nestala je zemlja,i oni ljudi na ulici,u mojoj reci. Nestale su reči i melodije. Znala sam da ćeš me uhvatiti. Zato sam i skočila.