Otvaram prozor. I noćas zvezde sjaje kao što i sama sjajim
pored tebe. No,ti više nisi tu. Ti si dole,znaš,kad pogledaš dole. Uhvaćena u
zavesu kao čovek u pokušaju nestanka,onom drugom,zdravom rukom pridržavam se za
prozorsko okno,okvir prvog u nizu prozora. Kao miljama da je daleko,stižem do
konačnog izlaza iz tamnice u kojoj sam već,biće dvadeset godina. Grebem po
mreži protiv komaraca tupeći već odsečene do panja nokte,gledam dokle. Dokle
sežeš i dokle ću ignorisati bol raskrvavljenih jagodica. Pomeram kukicu i širom
otvaram i drugi prozor. Roletna? Ne,već predugo je povučena gore,spremna da me
pusti na slobodu.Da poletim. Stajem na šamlicu pa na sto. Pa na radijator. Pa
na prozor. Kako je hladno,ko bi rekao da je sredina jula? Zaustavljam se na trenutak,osećam
kako mi srce puslira na kraju svakog prsta. Zašto? Ah,da. Još sam tu. Puštam
vetar da se bori protiv mene u spavaćici,na prozoru. Puštam da mi kovitla kosu
u jednu pa u drugu stranu. Puštam da mi podiže spavaćicu i golica mi stopala.
Ipak,ne radi to dovoljno dobro…ne radi to kao ti. Stavljam ruke iznad
glave,držim se za gornji deo okna.
Sećaš se one igre,one što smo obožavali kad smo bili klinci? Kada smo se neizmenično hvatali za ruke i noge,ti,tvoj brat i ja, i na tri-četiri-sad bacali u potok pored puta?
Vidim potok koji teče ispod mene,potok ljudi u tri i dvadeset tri ujutru. Rečno korito vrvi od naroda. Ljudi,pa šta vi radite u ovo doba? Idite kući,proverite da li su vam deca u krevetu. Jako žmurim pa opet otvaram oči-pustoš. U daljini se čuje sirena kola hitne pomoći. Ili policije. Ili vatrogasaca. Zar je bitno? Krenuli su u suprotnom pravcu od moje kuće,moje sobe,mog zatvora. Udaljavaju se i ne planiraju da bace pogled na tebe,tu dole,ni na mene-tamo gore. Ili ovde gore.
Srećaš se one klackalice,tamo u dvorištu? Kada me uporno držiš gore i ne puštaš dok ne počenm da vrištim i dok ne budem sigurna da su sve komšije izvirile preko svojih ograda da vide šta je uzrok tolikoj galami.
Pljunula sam dole. Nije visoko. Naginjem se napred i dalje držeći se ranjenim prstima za drvo. Vetar me opet gura unutra. Pa prekini! Nije mi hladno! Vidi! Naježila sam se,ali baš mi prija,baš je dobro! Udišem oštar vazduh punim plućima. Udišem pahulje,u plućima mi se ledi. Jul je,naravno da je hladno. Vazduh počinje jače da struji i žuta najlon kesa prolazi pored mog nosa.
Sećaš se onda kada si me terao da trčim brže nego što mogu? Da se smejem jače nego što je potrebno? “Hajde,možeš ti to,vidi kako moj leti!” Da,i moj je leteo dok se nije zapetljao u krošnju nekog nesretnog drveta,neke voćke koja je po svoj prilici bila posadjena na pogrešno mesto. Tamo gde je smetala mom zmaju.
Nešto puca. Ne mogu da osetim da li su to moje ruke ili otvor za prozor. Osetim dirke ispod sebe,vidim livadu ispred sebe. Pokušavam da se uhvatim za vazduh koji odjenom postaje roze boje,previše lepljiv i previše gust. Jel i ti to vidiš? Sanjam cele dve i po sekunde koliko mi je trebalo do tebe. Trčim livadom dok u glavi odzvanjaju molske skale,hromatske skale. Smejem se i dižem glavu ka nebu. Mrak je. Nema više ni jedne zvezde. Nestalo je nebo i nestala je zemlja,i oni ljudi na ulici,u mojoj reci. Nestale su reči i melodije. Znala sam da ćeš me uhvatiti. Zato sam i skočila.
Sećaš se one igre,one što smo obožavali kad smo bili klinci? Kada smo se neizmenično hvatali za ruke i noge,ti,tvoj brat i ja, i na tri-četiri-sad bacali u potok pored puta?
Vidim potok koji teče ispod mene,potok ljudi u tri i dvadeset tri ujutru. Rečno korito vrvi od naroda. Ljudi,pa šta vi radite u ovo doba? Idite kući,proverite da li su vam deca u krevetu. Jako žmurim pa opet otvaram oči-pustoš. U daljini se čuje sirena kola hitne pomoći. Ili policije. Ili vatrogasaca. Zar je bitno? Krenuli su u suprotnom pravcu od moje kuće,moje sobe,mog zatvora. Udaljavaju se i ne planiraju da bace pogled na tebe,tu dole,ni na mene-tamo gore. Ili ovde gore.
Srećaš se one klackalice,tamo u dvorištu? Kada me uporno držiš gore i ne puštaš dok ne počenm da vrištim i dok ne budem sigurna da su sve komšije izvirile preko svojih ograda da vide šta je uzrok tolikoj galami.
Pljunula sam dole. Nije visoko. Naginjem se napred i dalje držeći se ranjenim prstima za drvo. Vetar me opet gura unutra. Pa prekini! Nije mi hladno! Vidi! Naježila sam se,ali baš mi prija,baš je dobro! Udišem oštar vazduh punim plućima. Udišem pahulje,u plućima mi se ledi. Jul je,naravno da je hladno. Vazduh počinje jače da struji i žuta najlon kesa prolazi pored mog nosa.
Sećaš se onda kada si me terao da trčim brže nego što mogu? Da se smejem jače nego što je potrebno? “Hajde,možeš ti to,vidi kako moj leti!” Da,i moj je leteo dok se nije zapetljao u krošnju nekog nesretnog drveta,neke voćke koja je po svoj prilici bila posadjena na pogrešno mesto. Tamo gde je smetala mom zmaju.
Nešto puca. Ne mogu da osetim da li su to moje ruke ili otvor za prozor. Osetim dirke ispod sebe,vidim livadu ispred sebe. Pokušavam da se uhvatim za vazduh koji odjenom postaje roze boje,previše lepljiv i previše gust. Jel i ti to vidiš? Sanjam cele dve i po sekunde koliko mi je trebalo do tebe. Trčim livadom dok u glavi odzvanjaju molske skale,hromatske skale. Smejem se i dižem glavu ka nebu. Mrak je. Nema više ni jedne zvezde. Nestalo je nebo i nestala je zemlja,i oni ljudi na ulici,u mojoj reci. Nestale su reči i melodije. Znala sam da ćeš me uhvatiti. Zato sam i skočila.
Нема коментара:
Постави коментар