Ovo što ću sada napisati je tužno. Toliko da bih možda i
plakala.
Jedna kaže da bi mi bilo lakše da napišem ako već pišem.
Evo,pišem.
Razgovori sa Dušom su najdublji. Čitala sam pre neki dan jedan. Koliko su duboki toliko su i pažljivi jer Duša je jedna krhka stvar. Držimo je u tajnoj kutiji na skirvenom mestu u našoj glavi gde samo mi možemo da odemo. Jednom sam jednoj rekla gde je moje skriveno mesto..želela sam da je odvedem tamo ali mi nije dala. Ostalo je na tome: sa nekim sam mogla da delim moje skriveno mesto. Sa nekim koga to nije interesovalo. Moja Duša je nekada bila poprilično velika i snažna za svoje godine. Bila je neobuzdana, pucala od energije i živosti. Onda su je razni umirivali dok se nije sama skupila. Sada je malena. Zovem je Malena i zovem je Miš. Sada je svetlo ljubičaste lucidne boje i presijava se pod zvezdama. Posuta je tankim slojem providnog šljokičavog vazduha pomoću kojeg lebdi kada izadje iz svoje kutije. Od kada se skupila ona peva u sebi a ja je držim na dlanovima jer je premala i prelaka. Srećna je ali nema više onaj ludački razvučeni osmeh.Sada se samo meškolji. Smejulji. Učtivo i odraslo. Malo mi nedostaje onakva kakva je bila, pa da me povede u neiskušeno i nepoznato. Da umorna od nje zaspim,da ne moram nju da uspavljujem prvu. Ona mi kaže kako će sve biti u redu a onda se vrati na staro i ostane takva. Biva. U stanju je. Spava, neprimetna. Nekad se zamislim pa je zaboravim. Onda ona brizne u plač i podseti me da je tu, da je moja i da je moram paziti. Bili su neki sa raznim Dušama..nisu se slagali. Moja bi uvek trčala u vetar dajući mu da je ruši u nazad dok mu se bekelji i duva u suprotnom pravcu,a ostale su čekale da budu pogurane od strane istog tog vetra...
Ima neki narod, Kinezi čini mi se, koji veruju da dete bira roditelje. Da postoje duše koje izaberu porodicu. Meni je moja divna. Prija mi i da je pazim..volim je i što je sada tako tanka i prozračna jer znam da dalje ne ide. Može samo da očvrsne. Znam da će se na onaj sjani sloj nadograditi neki čvršći a opet ne tako debeo – da bi mogla i dalje da lebdi.
Pre par meseci došla mi je još jedna. Duša moje Duše. Onda je naprasno – otišla. Imala je istu boju očiju kao Duša a oblik kao jedna vrlo poznata i vrlo bliska srodna Duša. Tu novu Dušu što nam je bila na kratko pridružena nazvale smo Udah (moja Duša i ja). Ona je označavala novi početak, jutro i svežinu. Iako smo je zbunjeno dočekali i bili ni malo sigurni da nam je zasita potrebna, združili smo se. Udah je imala širok osmeh i rupicu na levom obrazu. Ogromne bele lepo poređane zube u tom osmehu zajedno sa gornjim desnima koje su stidljivo izvirivale. I volela je što ima dugu ravnu braon kosu da joj se savršeno slaže sa očima. Igrala je u nekoj lakoj belok suknji, koja joj je sezala do članaka, diveći se svojoj senci pri jutarnjoj svetlosti sunčevih zraka željnih njene igre i pokreta. „Volela bih da se zovem Sana*“ načula sam jednom dok je pričala sa Dušom. Bila je mala,nesvesna svoje težine i dimenzija u našim životima. Tamo, gde se nalazila, na mom tajanstvenom mestu, bila je sasvim sasvim minijaturna kao obična kap, šljokica ili sjajna prašina. Bila je začetak svemira, neba i reči. Letela je dok nismo odlučili da je ipak bolje da ne leti, da nema kosu koja joj se slaže sa očima, da ne igra i da više nije naša. Mislili smo da je bolje da je vratimo odakle je došla. Ne znam da li se, ako ih napustimo, Duše vraćaju kada budemo spremni za njih ili samo nestanu? Kao najdivniji vilin konjici, za 24 sata..kom ovozemaljskom biću bi to vreme bilo dovoljno da uvidi svoju lepotu? Da shvati da je živo i da postoji?
Tako smo Udahu rekli kako bi voleli da je vidimo kada bude malo starija..kada i naše duše budu starije. Kada nam ne bude preteško da otvorimo vrata zvezdanog neba i povičemo njeno ime u nadi da će se vratiti. Jer je meni bila savršena. I nedostaje mi.
Razgovori sa Dušom su najdublji. Čitala sam pre neki dan jedan. Koliko su duboki toliko su i pažljivi jer Duša je jedna krhka stvar. Držimo je u tajnoj kutiji na skirvenom mestu u našoj glavi gde samo mi možemo da odemo. Jednom sam jednoj rekla gde je moje skriveno mesto..želela sam da je odvedem tamo ali mi nije dala. Ostalo je na tome: sa nekim sam mogla da delim moje skriveno mesto. Sa nekim koga to nije interesovalo. Moja Duša je nekada bila poprilično velika i snažna za svoje godine. Bila je neobuzdana, pucala od energije i živosti. Onda su je razni umirivali dok se nije sama skupila. Sada je malena. Zovem je Malena i zovem je Miš. Sada je svetlo ljubičaste lucidne boje i presijava se pod zvezdama. Posuta je tankim slojem providnog šljokičavog vazduha pomoću kojeg lebdi kada izadje iz svoje kutije. Od kada se skupila ona peva u sebi a ja je držim na dlanovima jer je premala i prelaka. Srećna je ali nema više onaj ludački razvučeni osmeh.Sada se samo meškolji. Smejulji. Učtivo i odraslo. Malo mi nedostaje onakva kakva je bila, pa da me povede u neiskušeno i nepoznato. Da umorna od nje zaspim,da ne moram nju da uspavljujem prvu. Ona mi kaže kako će sve biti u redu a onda se vrati na staro i ostane takva. Biva. U stanju je. Spava, neprimetna. Nekad se zamislim pa je zaboravim. Onda ona brizne u plač i podseti me da je tu, da je moja i da je moram paziti. Bili su neki sa raznim Dušama..nisu se slagali. Moja bi uvek trčala u vetar dajući mu da je ruši u nazad dok mu se bekelji i duva u suprotnom pravcu,a ostale su čekale da budu pogurane od strane istog tog vetra...
Ima neki narod, Kinezi čini mi se, koji veruju da dete bira roditelje. Da postoje duše koje izaberu porodicu. Meni je moja divna. Prija mi i da je pazim..volim je i što je sada tako tanka i prozračna jer znam da dalje ne ide. Može samo da očvrsne. Znam da će se na onaj sjani sloj nadograditi neki čvršći a opet ne tako debeo – da bi mogla i dalje da lebdi.
Pre par meseci došla mi je još jedna. Duša moje Duše. Onda je naprasno – otišla. Imala je istu boju očiju kao Duša a oblik kao jedna vrlo poznata i vrlo bliska srodna Duša. Tu novu Dušu što nam je bila na kratko pridružena nazvale smo Udah (moja Duša i ja). Ona je označavala novi početak, jutro i svežinu. Iako smo je zbunjeno dočekali i bili ni malo sigurni da nam je zasita potrebna, združili smo se. Udah je imala širok osmeh i rupicu na levom obrazu. Ogromne bele lepo poređane zube u tom osmehu zajedno sa gornjim desnima koje su stidljivo izvirivale. I volela je što ima dugu ravnu braon kosu da joj se savršeno slaže sa očima. Igrala je u nekoj lakoj belok suknji, koja joj je sezala do članaka, diveći se svojoj senci pri jutarnjoj svetlosti sunčevih zraka željnih njene igre i pokreta. „Volela bih da se zovem Sana*“ načula sam jednom dok je pričala sa Dušom. Bila je mala,nesvesna svoje težine i dimenzija u našim životima. Tamo, gde se nalazila, na mom tajanstvenom mestu, bila je sasvim sasvim minijaturna kao obična kap, šljokica ili sjajna prašina. Bila je začetak svemira, neba i reči. Letela je dok nismo odlučili da je ipak bolje da ne leti, da nema kosu koja joj se slaže sa očima, da ne igra i da više nije naša. Mislili smo da je bolje da je vratimo odakle je došla. Ne znam da li se, ako ih napustimo, Duše vraćaju kada budemo spremni za njih ili samo nestanu? Kao najdivniji vilin konjici, za 24 sata..kom ovozemaljskom biću bi to vreme bilo dovoljno da uvidi svoju lepotu? Da shvati da je živo i da postoji?
Tako smo Udahu rekli kako bi voleli da je vidimo kada bude malo starija..kada i naše duše budu starije. Kada nam ne bude preteško da otvorimo vrata zvezdanog neba i povičemo njeno ime u nadi da će se vratiti. Jer je meni bila savršena. I nedostaje mi.
Нема коментара:
Постави коментар