Utočište

Onaj osećaj kada ti ruke utrnu da ne možeš ni olovku da držiš, ni da ih pomeriš, ni ništa. Kada ti se grlo stegne da ne možeš da gutaš i oči se napune da ne smeš da trepneš jer će nešto iz njih kanuti. Kada se toliko naježiš da osećaš i upijaš samo hladnoću. Jagodice na prstima ne osetiš, pogrbiš se, usta ti se iskrive na dole. Srce dođe na mesto želuca, a želudac u pluća. Pluća nema. Dišeš na oči. Čekaš još jedno zrnce neistine da se spusti u tvoje more bola, mračnog ali ne crnog već tamno plavog. Jer plava je hladnija od crne. A tebi je hladno. Čekaš dakle to zrnce da napravi pometnju negde na površini da bi dole, na dnu, napravilo erupciju emocija nemogućih za kontrolisati. Da bi te pretvorilo u nekog drugog nepoznatog, nevoljenog čoveka. Stranog tebi i svima oko tebe. U stvari, tebi i nije stran jer ga srećeš svaki put kada niz organa promeni svoje stalno mesto, kada ti se digne kosa na glavi od straha od gubitka dela sebe. „Mogu da se sačuvam! Dajte mi oklop!“
Imam lep, biserno sjajan okolp kroz koji ništa ne može da prođe...ima ljubičasti odsjaj. Pod njim sam sebi najbolja. Najlepša sam i najpametnija. Tamo mi ne treba tona tuđe ljubavi da bih sebe volela gram. Tamo mi ne trebaju tuđa ubeđivanja za znanje o sebi koje sam toliko duboko zakopala. Tamo mi ne nedostaje ona, jer me tamo nije ostavila pre pola godine. Tamo me nije ostavila ni Udah, ona koja nikad nije uspela da dođe. Tamo gde ni ne plačem svaki dan da bih se osećala bolje jer više ništa ne može da me učini mirnom osim toga. Pod oklopom od šarenih pelica ne krijem ljubav ni prema kome. Govorim kada hoću i šta hoću. Nemam uzore, idole, trendove..svoja sam i radim ono što želim.. Ne moram da se kontrolišem, mogu samo da igram ako mi se igra. Idem tamo gde nema nikog jer mi niko ni ne treba. Tamo sam sve ono što ovde želim da budem. Dovoljna sama sebi bez spoljašnjih uticaja jer na njih ovde nisam otporna. Bez ikakvog pravdanja i sklanjanja, sakrivanja, odmerenosti. Ne plašim se jakih na rečima, profesora, ne plašim se neuspeha, ignorisanja, zaborava i mržnje. Pa gde je ples sada kada mi treba? Ispod mog okopa je sjajno i svetlucavo. Može da se pleše svako veče. I svaki dan. Tamo me nije strah da pričam na glas, da pitam, ne bojim se knjiga sa sitnim slovima. Ni straha od zakržljalih prstiju nema onda kada priđem klaviru. Tamo niko ne želi da nosi farmerice dva broja manje jer nikog ni nema a ja farmerice ne nosim.
Tamo ispod, sve je po meri. Ne po mom nego po meri. Tačno u milimetar krojeno. Savršeno. Čitav svet unutra i u njemu još jedan, manji. Bogato je sitnicama, školjkama, balerinama i staklenim kamenčićima. Celo carstvo zvecka i bruji. Prelepo je.
Nikada te neću pustiti unutra. Možda ste jednom svi mogli da uđete. Sada ne. Sada tražite da budemo umereni, odmereni. Čuvate delove sebe samo za sebe. Govorite jedno,tražite drugo navodno isto to za uzvrat a onda ni to nije dosta. Onda postavljate uslove, nagrade, zasluživanja. Evo. Bivam odmerena. Skrivam se iza okopa biserno sjajnog, sa šarenim perlicama i ljubičastim odsjajem. Dobićete siluetu. Biće vam dosta.
Nikad te neću pustiti unutra.